Nevesinjska puška, kao jedan od slobodarskih ustanaka srpskog naroda, snažno je zabeležen i u srpskoj istoriji, i u nacionalnom pamćenju. Međutim, način na koji je jedna imućna Holanđanka zavolela Hercegovce i konkretno i fanatično pomagala srpske ustanike, malo je poznat široj srpskoj javnosti. Upravo ona - Žana Merkus - predmet je naučnog istraživanja jednog od poznatijih holandskih istoričara.
U obimnom naučnom radu holandskog istoričara i antropologa Renea Gremaoa centralno mesto zauzima odnos između evropskih idejnih tokova 19. veka i nacionalnih pokreta na Balkanu. Njegovo interesovanje za srpsku prošlost počelo je proučavanjem usmene tradicije, posebno epske poezije i gusala, ali je vremenom prošireno na političku istoriju i međunarodni kontekst srpskih ustanaka. Jedan od ključnih fokusa njegovog rada jeste Hercegovački ustanak, poznat i kao Nevesinjska puška.
Ustanak je izbio u julu 1875. godine kao pobuna srpskog stanovništva u Hercegovini protiv osmanske uprave, prvenstveno zbog poreskog opterećenja, agrarnih odnosa i dugotrajnog političkog nezadovoljstva. Međutim, lokalna buna ubrzo je prerasla u međunarodno pitanje. Kriza se proširila na Bosnu, potom su usledili srpsko-turski ratovi 1876-1877. i rusko-turski rat 1877-1878, a epilog je bio Berlinski kongres 1878. godine, na kojem je redefinisan status balkanskih teritorija.
U tom kontekstu delovao je i Mićo Ljubibratić, jedna od prepoznatljivih figura ustanka. Ljubibratić je imao prethodno revolucionarno iskustvo, uključujući veze sa italijanskim garibaldincima, i zagovarao je organizovaniji pristup ustaničkom pokretu. Njegov politički horizont bio je širi od lokalne pobune - ustanak je video kao deo šireg procesa oslobađanja hrišćanskog stanovništva od osmanske vlasti.
Rođena 1839. u imućnoj protestantskoj porodici u Holandiji, Žana Merkus je raspolagala značajnim finansijskim sredstvima i obrazovanjem neuobičajenim za žene tog vremena. Njeno interesovanje za balkanske prilike razvilo se u okviru šireg protestantskog pokreta solidarnosti sa balkanskim hrišćanima onog doba pod osmanskom vlašću.
Pre dolaska na Balkan Merkusova je pokušala da u Holandiji obezbedi političku i finansijsku podršku za hercegovačke ustanike, ali bez značajnijeg uspeha. Zato je sopstvenim sredstvima kupovala oružje i opremu za pobunjenike, da bi potom i lično otputovala na ratište. Jedan od ključnih motiva, prema njenim zapisima i svedočenjima savremenika, bilo je religijsko uverenje da ustanak predstavlja početak kraja Osmanskog carstva, što bi, u njenoj eshatološkoj interpretaciji, vodilo oslobađanju Jerusalima i konačnom iskupljenju.
Na Balkan je stigla preko Dubrovnika i ubrzo se priključila ustaničkim jedinicama u Hercegovini. Nosila je mušku odeću, jahala konja i kretala se u borbenim zonama, što je u lokalnom i evropskom kontekstu izazivalo snažan utisak. Zbog takvog držanja u javnosti je dobila nadimak „amazonka“. Boravila je u štabu hercegovačkog vođe Mića Ljubibratića, sa kojim je sarađivala tokom najintenzivnijih faza ustanka.
O njenim ratnim aktivnostima kružile su brojne priče čiji je deo teško proverljiv. Navodi se da je učestvovala u pokušaju miniranja osmanskog utvrđenja, koji je propao zbog neupotrebljivog, vlažnog eksploziva, kao i da je bila uključena u organizovanje zaseda i diverzija, uključujući oštećivanje mostova. Iako su ti navodi prisutni u memoarskoj i publicističkoj literaturi, istorijska dokumentacija o stepenu njenog neposrednog učešća ostaje ograničena. Njene balkanske epizode kasnije je opisivala i britanska književnica Rebeka Vest u putopisno-esejističkoj studiji Crno jagnje i sivi soko, gde je Merkus predstavljena kao simbol evropskog idealističkog angažmana na Balkanu.
Od početka Hercegovačkog ustanka u Srbiji je raslo ratno raspoloženje. Javnost i deo političke elite smatrali su da bi uključivanje Kneževine Srbije u sukob moglo pokrenuti širi balkanski ustanak i ubrzati slabljenje Osmanskog carstva. U takvoj atmosferi Žana Merkus je u martu 1876. godine stigla u Beograd, gde je dočekana sa velikom pažnjom.
Deo beogradske javnosti doživljavao ju je kao personifikaciju evropske podrške srpskoj stvari. Pesnik Đura Jakšić posvetio joj je stihove, a organizovane su i javne manifestacije podrške, uključujući bakljadu ispod njenog balkona. Međutim, nisu svi delili takvo oduševljenje, pre sveg vlast… Pravnik, istoričar i intelektualac Slobodan Jovanović zabeležio je znatno ironičniji utisak, ukazujući na elemente političkog spektakla u načinu na koji je predstavljana javnosti.
Postojali su pokušaji da se formira jedinica stranih dobrovoljaca pod njenim vođstvom, ali takva inicijativa nije realizovana. Političke okolnosti su se u međuvremenu promenile, a srpske vlasti su nastojale da zadrže kontrolu nad vojnom organizacijom i međunarodnim implikacijama sukoba. U avgustu 1876. godine Merkus je uhapšena kao austrijski špijun i potom deportovana iz Srbije. Time je njen neposredni angažman u srpskim ratnim operacijama okončan, a njen dalji život odvijao se van političkih tokova Balkana.
Posle okončanja balkanske avanture Žana Merkus se postepeno povukla iz javnosti. Veći deo kasnijeg života provela je na Azurnoj obali, ali u znatno skromnijim materijalnim okolnostima nego u mladosti. Iako je poticala iz imućne porodice, odnosi sa najbližima bili su narušeni. Porodica nije odobravala njen politički i verski radikalizam, način odevanja, niti javni imidž koji je stekla tokom ustanka, zbog čega joj finansijska podrška nije pružana u meri koja bi odgovarala njenom poreklu.
U poznim godinama pokazivala je simptome mentalnog propadanja, što savremeni autori najčešće identifikuju kao demenciju. Prema pojedinim izvorima, pronađena je iscrpljena na ulici u Parizu, navodno u blizini jedne zdravstvene ustanove čije je osnivanje u mladosti finansijski pomogla. Jedan lekar ju je prepoznao i o tome obavestio porodicu. Nakon toga je prebačena u Utreht, gde je, uz posredovanje brata, smeštena u bolnicu. Umrla je 1897. godine, dve nedelje po prijemu.
Odnos porodice prema njenom nasleđu ostao je distanciran. Nema pouzdanih podataka da je sahrana organizovana sa većim javnim obeležjima, a u kasnijem periodu nije negovana kultura sećanja na njen rad. U pojedinim interpretacijama navodi se da je postojala i namera da se njen javni trag minimalizuje, iako takve tvrdnje zahtevaju oprez i dodatnu arhivsku proveru.
U kolektivnom pamćenju prostora na kojem je delovala, Žana Merkus je vremenom potisnuta. Britanska autorka Rebeka Vest uporedila ju je sa Jovankom Orleankom, uz opasku da nije doživela tragičnu sudbinu koja često obezbeđuje istorijsku kanonizaciju. Savremeni publicisti, poput blogera Jonatana Sokolovskog, ukazuju na paradoks njenog zaborava: u Srbiji nikada nije podignut spomenik koji joj je svojevremeno obećavan, u Francuskoj se retko pominje njeno učešće u humanitarnim inicijativama, dok su u Jerusalimu, prema tim navodima, ostali tek skromni fizički tragovi njenih donacija.
Istorijski bilans njenog života pokazuje izrazit diskontinuitet između intenzivnog javnog angažmana u mladosti i marginalizacije u starosti. U tom rasponu nalazi se i objašnjenje njenog mesta u istoriji: figura koja je u jednom trenutku bila simbol međunarodne podrške balkanskim ustanicima, a potom postala gotovo fusnota u nacionalnim i evropskim narativima 19. veka.
